|
Бела Јана дворје ми метеше, A Стојан си коња потпрааше; Стојан Јане тога је велеше: „А егиди Јано, бела Јано! Како се сакафме, така ce зедофме, Kyќa немафме, куќа купифме, Коњи немафме, коњи купифме, Овци немафме, овци купифме Овци купифме со се` овчари; Се` што немафме госпот ни даде, Чедо от срце госпот не даде, Аљ је от бога, аљ је от луѓе?” Тога мy рече убаа Јана: „Дејди Стојане, мој господине! Лељ ме опитвиш, јас ке ти кажам, Како ја знаам и ти да знаиш, Ни је от бога, ни је от луѓе, Тук' ми је ова мајкина клетва. Кога сум било лудо малоо, Ја сум си било љуто проклето. Ta ме повила мојата мајка И ме лељала и ме к'лнала, Ta што ми рекла најлоша клетва „Да ми поспиеш, мала Јанико, Да ми поспиеш, да ми порастиш, Да ми се сториш добра девојка, Стопан да најдиш как што ке сакаш, Се` што ке немаш госпот да даит. Да ми ce сториш мошне богата, Чедо от срце, керко, да немаш Зашто ми дааш големи м'ки, Дење и ноќе, керко, ми плачиш. Ког' ке засвирит риба летница Риба летница пo црно мope, Ко' ке запеит камен станоит Камен станоит на Нико-поле, Ти тога чедо да си добиеш.” - Тога ми рече убаа Јана: „Ејди Стојане, мој господине! Олку си имаф збор да ти кажа, Сакаш ме тераш, сакаш ме држиш, Јас ти и казаф моите греои.” Стојан је назот зборат вратило: „Егиди Јано, млада невесто! Многу без чедо, Јано, и ниe, Ке поминеме и ние вака, Јас ти се мољам, ти да не жаљаш; Никоја мајка чедо не к'лнит, Чедо не к'лнит, чедо да немат, Туку ни било касмет от бога.”
|